Pomenuli smo neke najzastupljenije formate fajlova i njihove osnovne karakteristike. Koji ćemo koristiti i na koji način zavisi od nekoliko važnih faktora, koji fotoaparat imamo, šta želimo od naše fotografije, koji način obrade ćemo primeniti, na koji način ćemo štampati... Ako malo prelistamo knjige i pogledamo internet videćemo da postoji mnogo različitih pristupa i da nijedan nije idealan, a ukoliko nekome odgovara jedan ne može se reći da je neki drugi loš. Moramo sagledati prednosti i mane jednog formata u odnosu na drugi i doneti odluku koja će odgovarati našem načinu fotografisanja i nekim drugim propratnim subjektivnim i objektvivnim razlozima na koje ćemo u narednim redovima obratiti pažnju.

Veličina fajla

Prvo počnimo od ove osnovne osobine svih računarskih fajlova. Veličina fajla nikako nije zanemariva i ako se koriste veliki fajlovi, koji ponekad idu i preko 10, 20 ili više megabajta, imaćemo za posledicu da nam se memorijska kartica vrlo brzo popuni, a da ne govorimo o zauzeću prostora na našem hard disku. Takođe, ako naš računar nije baš najnovije generacije možemo imati velikih problema pri obradi ovako velikih fajlova. Fotoaparati zapisuju fotografije u dva osnovna formata, JPEG i RAW formatu (TIFF koji je ranije bio takođe zastupljen je potisnut kod aktuelnih modela fotoaparata). Napomenimo da se RAW baš i ne može nazvati fotografijom, to je zapravo skup sirovih podataka koje senzor fotoaparata sakupi i koji tek kasnijom obradom postaje fotografija. Iako veliki fajlovi mogu da budu teški i pomalo zamorni u toku daljeg korišćenja, za mene je fotografisanje u RAF formatu jedini logičan izbor, a prave prednosti ovog pristupa će biti jasnije kada se budemo osvrnuli na obradu fotografija. Danas je cena memorije vrlo jeftina, pa to ne treba da bude prepreka, a što se tiče brzine obrade fajlova, dobitak u kvalitetu opravdaće dodatno vreme provedeno za računarom.

Kvalitet

Pod kvalitetom prevashodno mislimo na kvalitet štampe koji se dobije korišćenjem pojedinih formata fajlova. Kvalitet u ovom slučaju izgleda da zaista zavisi od kvantiteta, tj. od veličine fajla. To je tako jer veći fajl nosi više informacija. JPEG je format koji koristi kompresiju koja unosi vodljive gubitke na fotografijama, ali i pored toga u većini sličajeva, kada se koristi mala kompresija, rezultati su sasvim dobri pa ga ne treba izbegavati ukoliko fotografija neće biti teže obrađivana na računaru. TIFF fajlovi su visokog kvaliteta i ne unose kompresiju koja izaziva gubitke na kvalitetu fotografija. Ipak, vrlo su veliki i nisu povoljni za upotrebu, osim ako je potrebno izvršiti štampu u profesionalnim štamparijama, kada je JPEG gotovo neupotrebljiv. RAW format je vrlo povoljan za snimanje fotografija. Danas proizvođači sve više koriste kompresiju i za RAW fajlove, ali one ne izazivaju gubitke u kvalitetu, a ipak u nekoj meri smanjuju veličinu fajlova.

Količina informacija

Znači, veći fajlovi, koji nisu kompresovani po pravilu imaju potencijal za veći kvalitet štampe. Količina informacija je jedna od najvažnijih osobina za kvalitet rezultata. Ovde mislimo prevashodno na informacije o bojama. Kako imamo tri osnovna kanala boja, i to crveni, plavi i zeleni (RGB sistem), svaki kanal može uzimati vrednosti od skoro bele do skoro crne boje (crnu i belu zanemarujemo u ovom slučaju jer one za bilo koji kanal imaju uvek istu vrednost). Ove informacije se zapisuju u bitima i mogu biti definisane kao 8-bitne ili 16-bitne vrednosti. Napomenimo da se sve vrednosti koje su veće od 8-bitnih a manje od 16-bitnih u računarima zapisuju sa 16 bita. Ovo znači da će se za vrednosti za koje je potrebno 12 ili 14 bita koristiti svih 16. Ako je fotografija 8-bitna onda imamo 256 mogućih vrednosti za svaki od pomenutih kanala, tj. 2⁸ (malo osnovne matematike). Npr, ako svaki kanal ima vrednost nula onda je to crna boja, a ako su svi kanali iste vrednosti onda je to neka nijansa sive sve do bele itd., različite kombinacije daće različite boje. Iz ovoga možemo videti da fotografije koje imaju 12-bitnu dubinu teoretski imaju 16 puta više informacija po jednom kanalu. Ovo nikako nije zanemarivo i može doneti velike prednosti pri obradi fotografija, ali će mnogo usporiti rad i veličina fajla se povećava dva puta. Zbog toga, ako to zaista nije neophodno fotografije treba snimati kao 8-bitne. Naravno, ako želimo da izvučemo maksimum koristićemo 16-bitne fajlove ili možemo u početku izvršiti par većih korekcija na 16-bitnom fajlu, a zatim je konvertovati u 8 bita i nastaviti rad. Konverzija iz 8 u 16 bita ne donosi nikakva poboljšanja jer ne možemo stvoriti informacije kojih nije ranije bilo.

Veoma je važno imati u vidu da je JPEG format upravo zbog svoje ograničenosti u mnogim slučajevima nemoguće obraditi na pravi način. Ukoliko preteramo u menjanju parametara koji su snimljeni u originalnom fajlu mogu se pojaviti mnogi neželjeni efekti. Stoga, kada fotografišemo u ovom formatu, fotografije treba da imaju vrlo dobre osobine već nakon pritiskanja okidača. Neke sitne korekcije koje su opisane u odeljku o osnovnoj obradi fotografija neće poremetiti njen kvalitet, ali svaki preterano veliki zahvat to može da učini. Navedimo jedan od najosnovnijih primera kada smo vrlo ograničeni sa 8 bita JPEG fajla, a to je konverzija u crno-belu fotografiju. Ako želimo da postignemo efekte primene nekih od filtera poput crvenog ili infracrvenog uglavnom ćemo imati izražen efekat tzv. posterizacije. Ovo znači da će glatki prelazi između tonova postati vidno grublji i lagani prelaz izmedju dve nijanse će sada biti skokovit. Zbog navedenog ograničenja JPEG formata fotografi u svojim DSLR fotoaparatima ponekad koriste opciju JPEG+RAW kada će imati brzo spreman JPEG fajl (neće morati da obrađuju svaki RAW), a sa druge strane ako se želi postići neki efekat za koji je potrebna intenzivnija obrada fotografije, koristiće se RAW format.

Podržanost i dugotrajnost

Vrlo važna osobina svakog fajla u kompjuterskoj tehnici je koliko je podržan od strane softvera. To će definisati njegovu stvarnu upotrebljivost. Ovde je RAW format vrlo inferioran jer svaki proizvođač ima svoj način formiranja RAW fajla, pa čak i svaki model fotoaparata ima svoj poseban sistem i za svaki model je potrebna dodatna podrška od strane softvera. Ovo zaista dovodi do velikih problema jer postojanje velikog broja RAW formata je sve teže ispratiti, i pojedini proizvođači softvera ukidaju podršku za neke starije modele fotoaparata. To zaista dovodi do problema ukoliko imamo uskladištene fajlove u RAW formatu od pre dosta godina, moguće je da u skorijoj budućnosti nećemo moći da ih obradimo, a možda čak ni da ih vidimo. JPEG po ovom pitanju ima najbolji položaj jer je najzastupljeniji i teško je zamisliti da podrška za njega ikada može nestati.

I šta na kraju?

Nakon prethodno navedenih osobina lako je zaključiti da apsolutni pobednik ne postoji. Najčešći slučaj će biti korišćenje više različitih vrsta fajlova u zavisnosti od naših potreba. Ukoliko fotografiju izlažemo na internetu onda je logičan izbor JPEG i to umanjen sa nekim srednjim nivoom kompresije. Ako radimo štampu u obližnjim fotoradnjama ponovo će JPEG biti sasvim logičan izbor, ali sada sa najvećim kvalitetom koji je naš fotoaparat može da pruži. Ipak, ukoliko želimo maksimalan kvalitet pri velikim formatima štampe i štampu vršimo na nekom od profesionalnih foto štampača jedini izbor je TIFF ili neki format sa sličnim mogućnostima. Možda je najveće pitanje o kojem uvek moramo da vodimo računa dugotrajnost fotografija, jer se nažalost formati fotografija menjaju i menjaće se i ubuduće. Teško je očekivati da će JPEG biti ikada ukinut (zbog velike rasprostranjenosti), ali podrška za pojedine RAW formate će zasigurno nestati u budućnosti.

Nakon ove priče deluje da je gotovo od presudnog značaja koji format ćemo odabrati, ali ukoliko je polazna fotografija dobra nijedan odabrani format je neće načiniti lošom.

Darko Ivančević