Senzori naših kamera se sastoje iz velikog broja tačaka koje prikupljaju svetlosne informacije i kada se obrade i spoje u celinu daju krajnju fotografiju. Najčešći format u kojem se snima fotografija je JPEG, jer je relativno male veličine i  za opštu primenu ima dobar kvalitet. Ipak, on nije podesan za dalju obradu jer unosi određenu kompresiju i jer se oslanja na svega 8 bita po kanalu jedne boje. Ovo znači da imamo samo 256 nijansi svake od tri osnovne boje, čijim mešanjem možemo dobiti ostale. U odnosu na broj informacija koje senzor zaista primi ovaj broj je vrlo mali. Zbog ove činjenice, bolji modeli fotoaparata, usmereni korisnicima koji traže više, imaju mogućnost zapisa nekompresovanog fajla, koji predstavlja prikupljene informacije sa senzora, a ne fotografiju. Iz ovog razloga RAW fajlovi se moraju prvo obraditi i snimiti u obliku nekog fajla za prikaz fotografija.

Osnovna prednost RAW-a je velika otpornost na kasniju obradu. Kao prvo, reč je o fajlovima koji sadrže 12 ili 14 bita po jednom kanalu boje što znači da se jedna boja može zapisati sa minimum 16 puta više informacija nego što je to slučaj sa JPEG fajlovima. Ovo je velika prednost kada se vrše velike korekcije boja, simulacija raznih fotografskih filtera ili konverzija u crno-belu nijansu. Takođe, kada fotografišemo u RAW formatu nije potrebno voditi računa o nekim podešavanjima, kao npr. podešavanje beline, jer ćemo to moći naknadno precizno da podesimo. Još jedan veoma bitan detalj je da fotografije snimljene u ovom formatu imaju veći dinamički opseg. Ovo je zapravo dobar pokazatelj koliki je dinamički opseg našeg senzora, jer se pri obradi fotografije unutar fotoaparata i formiranja JPEG fajla uvek izgubi jedan deo informacija, najčešće u svetlim oblastima. Kako je JPEG fajl gotova fotografija, a uz to i fajl sa mnogo manje informacija, te izgubljene informacije će nepovratno nestati.

Do sada sve sami superlativi, ali postoje i negativne strane snimanja u nekompresovanom formatu. Da nije tako, JPEG ne bi ni postojao u fotoaparatima. Kao prvo, fajlovi su veoma veliki, prosečno od 2 do 5 puta veći od JPEG fajla najmanje kompresije. Drugo, svaki proizvođač ima svoj sistem zapisa RAW fajlova, pa samim tim je ograničena njihova upotreba, jer se mora koristiti program koji je u stanju da pročita i snimi rezultat u neki prihvaćeniji format. Treće, problem dugoročnog skladištenja. Postoji uvek mogućnost da nakon dosta godina podrška za neki od RAW formata bude ukinuta, pa nećemo moći da otvorimo naše arhivirane fajlove. Četvrto, potrebno je određeno znanje i razumevanje fotografije da se od RAW fajla napravi fotografija koja je spremna za štampu.

Adobe Camera RAW

Svaki od RAW konvertera trebalo bi da ima mogućnost kontrole osnovnih parametara fotografije, kao što su belina (White Ballance), kompenzacija ekspozicije, kontrast, osvetljenost, zasićenost itd. Ako ne postoji podešavanje parametara onda se ne isplati trošiti i trud i vreme za fotografisanje u RAW formatu. Dobitak uvek postoji (dobitak u detaljima zbog nepostojanja kompresije), ali glavna prednost RAW fajla je kontrola fotografije pre njenog snimanja u neki od fajlova za prikaz fotografija. Adobe Camera RAW (ACR) je jedan od najboljih RAW konvertera i dolazi kao dodatak Photoshop programu. Ima gotovo sva potrebna podešavanj da bi krajnji rezultat bio onakav kakav smo zamislili. Takođe, Adobe Lightroom se osalnja na isti algoritam koji je implementiran u ACR, tako da je rad sa RAW fajlovima gotovo identičan.

Kada pogledamo prozor ovog programa vidimo obilje opcija. Ono što je prva razlika koju možemo uočiti u odnosu na obradu JPEG fajlova, koje smo opisali ranije, je postojanje White Ballance skale i mogućnost kontrole ovog parametra. White Ballance vrednost je definisana u Kelvinima (K) i označava temperaturu boje. Drugi klizač je za dodatno fino podešavanje beline, koje je ponekad potrebno.

Ispod White Ballance sekcije nalazi se klizač koji kontroliše digitalnu kompenzaciju ekspozicije (Exposure), koja funkcioniše slično pravoj kompenzaciji ekspozicije u fotoaparatu, ali sa ograničenjem da nije u stanju da vrati potpuno izgubljene detalje iz belih ili crnih oblasti. To jeste delimično moguće izvesti, ali ako je nešto potpuno izgubljeno nikakve napredne funkcije to ne mogu vratiti osim ponovnog snimanja fotografije. Klizači Recovery i Fill Light su uvedeni u aktuelnoj verziji 4 ovog programa. Oni potamnjuju svetle ili posvetljuju tamne oblasti fotografije. Ovo je ponekad vrlo korisno i pomoću ovih alatki se mogu vratiti neki detalji za koje nam se u prvi mah može učiniti da više ne postoje. Klizač Black kontroliše vrlo važan detalj velikog broja fotografija, a to je količina crne boje.

Sa pojmovima Brightness, Contrast i Saturation smo se sreli ranije i njihova funkcija je identična kao pri obradi bilo kog JPEG fajla. Vibrance ima sličan efekat kao Saturation, tj. pojaćava ili smanjuje intenzitet i zasićenost boje, ali ipak na nešto drugačiji način. Iznad ova dva klizača je kvadratić koji ćemo označiti ukoliko želimo da od naše polazne fotografije načinimo crno-belu fotografiju. Kontrola crno-bele fotografije (na sličan način onom koji je opisan u prethodnom odeljku) se vrši pomoću klizača koji ćemo naći ako kliknemo na jezičak HSL / Grayscale (četvrti po redu). Ovde se nalaze klizači za detaljnu kontrolu boja. Na ovaj način ćemo izvući maksimalan mogući kvalitet i bićemo najmanje ograničeni pri vršenju crno-bele konverzije.

Pomenimo i jezičak Detail (treći po redu) gde se može kontrolisati oštrina i redukcija šuma. Redukciju kolornog šuma možete ponekad ostaviti uključenu dok ostale klizače je najbolje vratiti na nulu i pozabaviti se šumom u nekom od specijalizovanih programa, a izoštriti fotografiju pomoću neke od alatki koje daju veću kontrolu.

U donjem delu se nalazi izbor načina na koji ćemo snimiti našu fotografiju. Ovde možemo izmeniti veličinu fotografije, odabrati da li želimo da naš krajnji rezultat bude snimljen sa 8 ili 16 bita po kanalu i kolorni profil koji želimo da koristimo. Ako želimo da izvršimo uvećanje fotografije, poželjno je to uraditi upravo ovde, a ne naknadno kada već dobijemo krajnju fotografija. Što se tiče dubine pojedinih kanala, pravilo je da se uglavnom korsti 8 bita, osim u slučajevima kada želimo da izvršimo neke velike naknadne korekcije. Tada će nam 12 ili 14 bita po jednom kanalu boje dosta pomoći. Ipak, i tada krajnja fotografija za uobičajeno štampanje nema razloga da ne bude 8-bitna. Kolorni profil koji će većina prosečnih korisnika odabrati je sRGB jer su uglavnom svi ostali uređaji (monitori, amaterski štampači) kalibrisani upravo za ovaj profil. Što se tiče kvaliteta, iako je lošiji od konkurencije, prosečan korisnik to teško može da primeti.

Na kraju, kada smo zadovoljni izgledom naše fotografije možemo je otvoriti u Photoshop-u ili je direktno sačuvati iz ACR-a. Za skladištenje i kasniju štampu je sasvim podesan i JPEG fajl, a ako je potrebno u nekom trenutku uraditi nešto više sa polaznom fotografijom RAW fajl treba čuvati na sigurnom.

Darko Ivančević